Wednesday May 23 , 2018

Кутак за наставнике

КАКО ПРЕДУПРЕДИТИ НЕГАТИВНО ПРОГРАМИРАЊЕ КОД ДЕЦЕ КОЈУ УЧИМО

Када дете стигне у школу,лако можемо да препознамо да је код њега вршено “негативно програмирање”.Ево главних показатеља:

  • Дете које се клони друге деце,изгледа тужно или узнемирено или не реагује на понуде пријатељства од друге деце;
  • Дете које се придружује осталима,али када се нађе пред неким задатком или активношћу,неће ни да покуша и изгледа уплашено или узнемирено ако му се индивидуално приближите;
  • Дете које удара другу децу и неприкладно реагује када му се обратите)нпр.смеје се док га грдите,и изгледа да нема никакву позитивну размену са другом децом.

ТУЖНО И УСАМЉЕНО ДЕТЕ

Овај тип детета је најбоље посматрати као дете којем недостају осећања и коме у раном узрасту (0-2 године)није указивано довољно пажње.Потребне су му позитивне поруке које нису у вези са учењем и понашањем,него су упућене детету као таквом.Нпр.”Здраво Мишо,драго ми је да те видим.”Пријатељски додир или загрљај,ако при том пазимо да не изгледа као да нам је то миљеник у разреду,такође помаже.

Оваква стратегија,одржавана више дана или недеља,може да помогне да се дете видљиво опусти и ослободи у разреду,а потом и почне да успоставља контакте са вама-да вам покаже шта ради,да вам се насмеши док гледате по учионици,да вам се побрати…

САМОКРИТИЧНО ДЕТЕ КОЈЕ НЕЋЕ НИ ДА ПОКУША

Ово дете је вероватно добро неговано на почетку живота,али је потом подвргнуто систематском вербалном понижавању чим је довољно порасло да слуша.Ово се често дешава и када мајка роди другу бебу и постане вербално критична према првом детету.

Многи родитељи,поготово када и сами имају проблема,понижаваће децу као нешто сасвим нормално,готово сваки пут када им се орате.Деца из таквих породица(а то је најмање једно од десеторо деце) заиста ће мислити и рећи:”Глуп сам”,”Не могу” и сл. Ако их питате зашто не покушају неки нови задатак.

Лек је очит:ДОСЛЕДНО ИХ ХВАЛИТЕ.У идеалном случају,позитивне поруке су им потребне и за оно што раде и за њих саме.На пример:”Баш си то добро урадио”,”Свиђа ми се твоја слика”,као и “Драго ми је да те видим”;или само обично “Здраво!”Не журите-почните од тихих,благих порука на које деца могу да се навикну.
Морамо пазити да и сами не користимо понижавајуће изразе пред дететом (које их можда и очекује) и бирамо позитивне изјаве уместо негативних.
На пример:”Иди и донеси торбу!”уместо “Баш си заборавна,Ана.”
Ради најтрајнијег позитивног утицаја помоћ је потребна и родитељима.Ако дођу у школу,вероватно ћете открити да су уморни,напети и вероватнонегативно настројени према вама.Најбољи приступ био би пријатељски,необавезан разговор пре него што поменете проблем,уместо фронталног напада типа”Ваше дете представља проблем.”
Можете рећи како сте приметили да дете нема самопоуздања,и да је веома осетљиво на грдње,па су му потребне похвале.

ДЕТЕ КОЈЕ ЈЕ АГРЕСИВНО ПРЕМА ДРУГОЈ ДЕЦИ И САРКАСТИЧНО ПРЕМА ВАМА

Ово дете ћете најбоље схватити ако га замислите заробљеног “негативном културом”:према њему се родитељи понижавају агресивно, и личним примером му показују само негативне начине комуникације.Врло је вероватно да се родитељи међусобно редовно свађају или чак и туку.

Важно је што дете не одабира намерно агресију у односима са другом децом-то је вероватно једини начин комуникације који познаје.

Битно је да знамо да овај тип детета,у почетку,нећереаговати на топлину и похвале (мада вреди пробати).
Учитељ мора прво да успостави везу на начин којег дете разуме-путем одлучног ангажовања.то се мора учинити,наравно,без коришћења понижавања. Стога је неопходан строг али пријазан приступ и јасан захтев за лепим понашањем (“Престани с тим и дођи овамо да узмеш књигу”,”Одмах седи и почни да црташ”.-су неопходне реакције
Начин за успостављање корисног и значајног односа са агресивним дететом је да будете упорни-тј.стрги,али без беса и нервозе.Гледање у очи,поготово ако се смешите и док сте строги,показаће детету да сте довољно јаки да га савладате,па дете може да почне да се опушта.
Када се однос једном успостави,могу се додавати позитивне поруке.Ово је другачије од онога што су радили родитељи-вероватно су га примећивали тек када постане неваљало.
Оваква деца су често најсрећнија када добију неку посебну дужност у разреду,јер таква улога доноси истинску одговорност и привилегије.Док развијају “пријатељство” са вама,тј.вештину размене позитивних порука-биће у стању да то примене и на другу децу.